Drage pesme i odlomci iz procitanih dela

Pođi ~ Sesil Šabo

Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Covek je san...

Čovek je san... nečiji san
nedosanjano savršen, kao praznina
i sve što ima - to je noć i dan
i odjek pogleda u ogledalu daljina.

Čovek je pitanje - ne bez odgovora
Čovek je odgovor sa hiljadu pitanja
i njegova mora je što mora
sa ognjišta u beskrajna skitanja.

Čovek je ljubav ... ili bar pokušaj
Čovek je sve - početak i kraj
Zašto je Bog sakrio očaj
u snovima čoveka, kao svoj beskraj.

I čovek je ...
O Bože, šta je to čovek?
Dal' je to kazna ili stvaranje
ili je samo lepih reči odjek
kao večno uzimanje i večno davanje.

Čovek je san ... nečiji san
sanjan - nedosanjan,
kao praznina
i sve što ima - to je noć i dan
i odjek pogleda u ogledalu daljina.

"...kad sretnemo nekoga i zaljubimo se,imamo utisak da je citav svemir s'tim u saglasnosti,danas sam se u to uverila pri zalasku sunca.Medjutim,ako nesto krene naopako ne preostaje vise nista!Ni caplje,ni muzika u daljini,ni ukus njegovih usana.Kako je moguce da tako naglo iscezne sva lepota koja je do malo pre bila tu?Zivot je vrtoglavo brz,moze u delicu sekunde da nas baci s'nebeskih visina u najdublje dubine pakla..."

~ BUDI MI DRUG ~

Budi mi drug u dodire nezne
Budi mi drug u pogledu neba
U noci niz padine snezne
I za stolom zajednicka hleba.

Budi mi drug u jecaju srca
I kad bol osmeh prekriva
Budi mi drug u dusi kad grca
I nadanje novo kad pogled sakriva.

Budi mi drug u stranama sveta
Trazeci sunca od rodjena jutra
Budi mi drug zadnjega mi leta
DANAS MI BUDI ISTO STO I SUTRA.

nepoznati autor

~ LJUBAVNA PESMA ~

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

Rajner Maria Rilke

~ Prijateljska žalost ~

Kome je stalo da imaš dvadeset godina
i djetinjastu ljubav, što tepa noćnoj kiši?
Oblaci osamljeni i uvijek malo nujni
možda će donijeti zemlji za krilo tišu svakidašnjicu.

Kad upalim svjetiljku vidim: čudno je živjeti.
Ljudi prolaze zabrinuti (kao da su tu oduvijek).
I nitko ne zna zašto je nesretan onaj drugi
i kako su sve tuge slične i svi zanosi isti.

A djeca razumiju sve. Plava su srca djetinja.
Kroz čarobne šume ptičji glas ih vodi.
Ah, pričat ću im kako polagano umiru stari parobrodi.

Vesna Parun

Da sam sićušna kišna kap,
kucnula bih ti o prozor,
skliznula ko suza po licu,
ko mali svilenkasti slap.

Možda bih ti pala na usne,
na oči, i ostavila trag,
nedaj Bože većoj zloći,
bio bi to samo poljubac blag.

Možda bih ti pala na kosu,
ostavljajući na njoj srebrnkastu rosu,
izljubila ti kapima trepavice, umila lice,
ostavila sićušne kapi, da sećanje ne ishlapi.

DOLAZI SEPTEMBAR

Dolazi septembar
a Bulevar još na starom mestu stoji...
One stope njene
(onog leta u vrući asfalt utisnute)
stoje u raskoraku.
Voda, što se u njima slila
posle prve letnje kiše
ne isparava...
Fakultet, na kome je ona diplomirala
a ja studirao zaljubljenost
nije se makao s mesta...
Dolazi septembar
a Bulevar još na starom mestu stoji.

Milan Čukić

~ Valcer vir ~

Budi valcer vir,
Vrtlog vjetra nek te vije.
Budi glazbe dubok mir,
Budi sunce poezije.

Budi sve što ja ne mogu,
Što mi drugi zgazi, uze.
Vrati u ljubav vjeru Bogu,
Vrati vatri iskru suze.

Budi takva kakva jesi,
Ne mijenjaj se za sva blaga.
Uvijek nek' ti miso resi
Ona tiha patnja draga.

Ma koliko bila žena
Uvijek više tajna budi.
Budi šutnja al' iskrena
Nek' te vječno slute ljudi.

I daj duši svojoj strepnju,
Neka čezne, ljubi, pati.
Daj ljepoti smrti zebnju,
I u ljubav vjeru vrati.

Budi suza na dnu mora
Što je osmijeh oka krije.
Budi žubor sa izvora,
Budi sunce poezije.

Enes Kišević

''Dakle, mogao sam joj lepo reći - posle sveg mog zevanja i protezanja uz jodlujući bluz- da ako neko želi da sanja snove od kojih je sačinjen život, najpre mora da se ljudski odspava. Makar kunjao otvorenih očiju. Makar se trzao dok mesečari. Makar i po cenu da od toga postane bolji čovek, što podrazumeva da ostatak života provede na nebu.''

Odlomak iz romana ''Tvrda ljubav'' Zorana Ćirića

~ Kesten ~

Najtužnije je otići
iz kuće u jesensko jutro
kad ne sluti ništa povratak skori
Kesten pred kućom što ga je
posadio naš otac raste u našim očima
majka je sitna
možeš je na rukama nositi
na polici stoje staklenke
u kojima su slastice
kao božice slatkih usana
sačuvale okus
vječne mladosti
vojnici u kutu ladice ostat će
do konca svijeta olovni
a svemogući Bog koji je miješao
gorčinu sa slašću
visi na zidu bespomoćan
i loše naslikan
Djetinjstvo je kao izlizani lik
na zlatnoj moneti koja zveči
Čisto.

Tadeusz Różewicz

Izvrsna pesma, Stella.

AKO MOŽEŠ

Ako možeš da sačuvaš prisebnu glavu,
kad svi oko tebe gube svoju i okrivljuju te za to,
ako možeš da veruješ sebi kada svi u tebe sumnjaju
a pritom i sam pridodaješ njihovim sumnjama,
ili ako si prevaren, da sam ne varaš,
ili ako si omrznut, da sam ne mrziš
a da pritom ne izgledaš ni predobar ni premudar;
ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,
ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i te dve varke smatraš kao da su potpuno iste;
ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale
ili da posmatraš propast onoga
čemu si posvetio sav svoj život
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,
ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive
da te dugo služe, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada u tebi nema ničeg više
osim volje koja ti dovikuje:''Istraj!''
ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i pri tom ne istakneš svoju superiornost
ili da u društvu sa višima od sebe
sačuvaš svoje dostojanstvo,
ako ni prijatelji ni neprijatelji ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene ali ne previše,
ako možeš da jedan nezaboravni minut
ispuniš sadržajem koji traje šezdeset sekundi
tvoja je zemlja i sve što je na njoj
i iznad svega, bićeš čovek, prijatelju moj.

R. Kipling

ovo mi se jako svidja dracul

Znam, ostavlja snažan utisak. Nisam skoro pročitao nešto tako dobro da ostavi na mene tako snažan utisak. Mada je i ''Kesten'' prelepa pesma.

meni se i ovo jako svidja

~ Plodovi gnjeva ~

Jesen se javlja iznenada,
zanjise se stablo
i padne prvi obojeni list;
Zivot je silan,
s visoka se pada
kroz podlosti i lazi, to cvijece gnjilo,
obojen sa stilom on ostaje cist.

A gdje je boja tu je i slikar,
zaogrnut plastom na hridini nekoj;
Dok ima sunca letjet ce Ikar
a istinu ce traziti u proslosti dalekoj.

Jer nama se vec sve desilo
i nista nas novo ne ceka,
a ovo stablo na koje se lisce objesilo
u istu je svrhu njihalo covjeka.

U to je ime sveto trojstvo,
slikarstvo, poezija i muzika,
zube ostrilo o cojstvo;
Uzalud, izgleda, sve je vise poslusnika.

Jesen se javlja iznenada,
stablo se zanjise
i padne prvi obojeni list;
Oslusni muziku iznad grada,
naslikaj kise,
a gdje je kisa tu je i stih...

B.R.

Lepa pesma. Ti si baš u ''jesenjem'' fazonu, Stella. Ko je autor ove pesme?

bas hehehehe ja volim jesen a na pesmu sam slucajno naletela na netu, nemam pojma ko je napisao

~ Sve je odvec tuzno ~

Sve je odvec tuzno
da bi bilo ruzno,
i to sto smo slabi
i lako ranjivi,
i to sto smo tako
nesigurno zivi,
i to lisce
koje
padat ne prestaje...
Sve je to lijepo,
pa kakvo je da je,
jer drugo nam
nista
ne
ostaje.

Vitomir Vito Nikolic

Nasla sam nesto jako lepo ali i tuzno...podugacko je ali vredi procitati

~ Dobro drvo ~

"Bilo jednom jedno drvo…………….
Dobro drvo…………………………..
Puno ljubavi za jednog malog dječaka…..
Dječačić je dolazio svakoga dana………
I vrijedno sakupljao potpalo lišće………
I isplevši krunu zamišljao je da je šumski kralj……….
Penjao bi se uz stablo Dobroga drveta…….
I njihao se na njegovim granama……….
I jeo njegove slatke plodove………..
Jabuke.
Dobro drvo i dječačić ponekad bi se igrali žmurke………….
I kad bi se umorio dječačić bi zaspao u sjeni drveta…….

Zaista volio ga je i srcem i dušom……..


Mali dječak jako je volio drvo…….
I Dobro drvo bilo je sretno……….

Ali vrijeme je neumitno prolazilo……….

I Dječak je odrastao.

Dobro drvo sada je često ostajalo samo…………
A onda jednog dana Dječak ponovno dođe
i Dobro drvo mu reče: hajde, popni se Dječače
na mene i ljuljaj se na mojim granama
i najedi se mojih jabuka
i odmori se u mojoj sjeni.

I budi sretan.


Ali suviše sam veliki da bih se penjao na tebe i igrao se sa tobom,
odgovori Dječak Dobrom drvetu.
Želio bih kupiti toliko stvari te da se zabavljam……….
Ali znaš potreban mi je novac.
Možeš li mi ti dati malo novca?


Žao mi je, odgovori dobro drvo, ali novaca nemam.
Sve što imam jesu lišće i jabuke……
Ipak, Dječače mogao bi ubrati moje jabuke i prodati ih u gradu………..
Tako ćeš doći do novaca i biti ćeš sretan………………

I dječak se popenje na drvo i pobere njegove jabuke,
I odnese ih sa sobom……
I Dobro drvo opet se osjeti sretnim.

Dugo je vremena opet prošlo i Dječak nije navraćao……..
I Dobro je drvo bilo jako tužno.

A onda, jednoga dana,
Dječak ponovo stiže,
I drvo radosno zašumori.
Hajde, Dječače, reče mu ono
Uspni se uz moje stablo
I poljuljaj se na mojim granama……….
I uživaj!


Nemam vremena za to, imam previše posla,
Odgovori Dječak.


Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo,
Objasni on.
Želio bih da imam ženu i djecu
I zato mi je potrebna kuća………..
Možeš li mi ti nabaviti jednu kuću?


Ni ja nemam kuću, odgovori drvo………
U stvari, čitava šuma je moja kuća………..
Ali, evo možeš posjeći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću.
I tako ćeš biti sretan.


I tako Dječak posiječe grane
Dobrog drveta i odnese ih,
I od njih sagradi sebi kuću.
I Dobro drvo ponovno se osjećalo jako sretnim.

Još podosta vremena prođe,
Ali Dječak nije navraćao.
I kada se ponovno pojavio,
Dobro drvo je bilo toliko sretno
Da je jedva bilo u stanju riječ izustiti.

Hajde, Dječače, pozove ga drvo šaptavim glasom,
dođi i poigraj se.
Previše sam star i tužan da bih se igrao,
Odgovori Dječak.

Ali želio bih jedan čamac,
koji bi me odvezao daleko, daleko odavde…………..

Možeš li mi naći jedan čamac?
Pa, posijeci moje stablo
i načini sebi čamac,
odgovori Dobro drvo.
Tako ćeš moći odjedriti daleko, daleko odavde
i biti sretan.

I tako Dječak posiječe stablo Dobrog drveta…… napravi čamac i odjedri
daleko, daleko.
I Dobro je drvo bilo sretno ……..ali ne i presretno.

Dosta je vremena minulo,
I Dječak se najzad ponovno pojavi.

Žao mi je, Dječače, dočeka ga drvo,
Ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati……
Znaš ne rađam više jabuke;
Zubi su mi se već davno istrošili
i ne mogu više jesti jabuke, reče Dječak.


Nemam više ni grana; nastavi Dobro drvo,
na kojima bi se mogao ljuljati……….
Previše sam star za takve stvari…mislim
za ljuljanje na granama; primijeti Dječak.
Nemam više ni deblo; reče Dobro drvo
na koje bi se mogao popeti…………

Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću;
zaklima glavom Dječak.

Žao mi je; uzdahnu Dobro drvo.
Volio bih da ti mogu bilo što dati,
ali ništa mi više nije ostalo.
Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…….


Pa više mi mnogo ni ne treba
uzdahnu Dječak.
Tek neko mirno mjestašce gdje mogu
mirno sjesti i predahnuti.
Znaš jako sam umoran.

U redu onda, odvrati Dobro drvo,
istežući se što mu je više bilo moguće,
« stari panj je pravo mjesto da se na njemu
sjedi i odmara ».

Dođi Dječače, i sjedi.
Sjedi i odmori se.
I Dječak postupi kako mu je rečeno……….

I Dobro drvo se osjeti beskrajno sretnim………"

(napisao: Sel Silverstejn)

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

Branko Miljković

~ Poetika žudnje ~

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.

Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.

Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.

Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.

Rina Sing

Prelepa pesma, Stella.

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska.

Matija Bećković