Drage pesme i odlomci iz procitanih dela

~ Dan sedmi ~

Sastavila sam te kao pjesmu,
od simbola,
i sada ne znam što značiš.
Jedino što spoznah,
jedino što ljubljah,
bijaše moj napor da te stvorim.

Danas
stojiš preda mnom tuđ i dalek
u meni svršen, u sebi započet
o što sam ono htjela tobom reći?

Vesna Krmpotić

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POČINJE

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.


Karl Sandburg

KAP

Da sam sićušna kišna kap,
kucnula bih ti o prozor,
skliznula ko suza po licu,
ko mali svilenkasti slap.

Možda bih ti pala na usne,
na oči, i ostavila trag,
nedaj Bože većoj zloći,
bio bi to samo poljubac blag.

Možda bih ti pala na kosu,
ostavljajući na njoj srebrnkastu rosu,
izljubila ti kapima trepavice, umila lice,
ostavila sićušne kapi, da sećanje ne ishlapi

Anonimni autor

Jecka, da li je autor ove pesme zaista anomiman ili pomalo stidljiv?

e to i mene zanima pesma je u svakom slucaju lepa

GREŠIO SAM MNOGO

Grešio sam mnogo i sad mi je žao,
i što nisam više,i što nisam luđe,
jer,samo će gresi,kada budem pao
biti samo moji-sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo,učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam,jesam,i još ću,bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam,priznajem,nisam bio cveće,
grešio i za vas koji niste smeli,
pa sad deo mog greha niko neće,
a ne bih ga dao-ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

ГАЛЕБ СА МЕНХЕТНА

Био је мај…пролеће на Менхетну. Као у сваком граду у ово доба године, тако се и овде могла приметити раздраганост на лицима грађана који су тек збацили своје зимске капуте. Сад лако и брзо могу стићи до свог радног места и, најважније, још брже се вратити својим домовима.

Касно послеподне, завршетак радног дана у гротлу Њујорка. Реке људи ћутке се сливају улицама овог великог града који је преко дана вероватно и дупло већи. У тој гужви, испред мене одједном се створи тамнопута цура храбро се пробијајући и без устезања показујући своје раскошне женске атрибуте. Нико да се окрене, а камоли нешто да добаци. Почињем да се забављам размишљањем како би та парада прошла у нашим крајевима... И тако ме из мисли прекину узбуђени глас: „Мис...мис...”. Кроз врата оближње радње истрча повисок, елегантно обучен средовечни мушкарац полудуге косе. Његова решеност (и изглед) да за тренутак задобије пажњу горепоменуте девојке подсетила ме је на момке зване галебови,који су некад освајали женска (туристичка) срца дуж Јадранске обале… Давно је то било, као што је давно прошла младост нашег земљака (брзо сам увидео да се ради о „наше горе листу”), коме то није сметало да се великом брзином приближи свом циљу...Обузела ме је стрепња која је прелазила у страх какав човека ухвати када гледа своје дете на првој школској представи... Неће ваљда урадити неку глупост.

Престар је за ову параду. Овде и давање комплимената припадницама „слабијег пола” може бити окарактерисано као harrasment. Узнемиравање. Шта ако јој није до разговора, а још мање до удварача? Изгледа, међутим, да су прве реченице које је изговорио „галеб са Менхетна” погодиле меко женско срце.Њеним лицем, после првог изненађења, разлио се осмех пун одобравања. Шта ли јој је рекао? Ту мисао ми је прекинуо његов глас: „Шта је, болан, Славкане? Јел’ теби то као мало незгодно што ја овако?”. Којим ме је то крајичком ока спазио, није ми ни дан-данас јасно. Кренух да нешто замуцкујем али он, не сачекавши одговор, настави своје шармирање. Ето ти га сад. Шта се ја бринем. Ништа од „harrasmenta”. Задовољна жена, доби комплименте и силну пажњу од непознатог човека, који очигледно ништа од ње није тражио, и то на крају радног дана, када су сви уморни... а наш земљак доби још једном потврду да је мало храбрости потребно да сеукраси дан широким девојачким осмехом.

Славко Штимац, објављено у ''Политици'' 5.12.2008. године

USPAVANKA

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Antić

...
MITKA (gledajući ih): Takoj!
Moj brat katil...
moj, brat krvnik...
moj brat – nikad sreću da ne vidi.
Jednako: „kući”...
(pokazuje na kuću): Ete s’g dom sam, kući!
(seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu):
De, bre... (Grkljanu): Sviri!
Da sviraš
kako nigde nikoga nemam.
Ni brata,
ni tatka,
ni majku!
Ženu?
(pokazuje na kuću): Eno gu.
Od brašno i testo oči vu se ne vidiv.
Nigde si ja nikoga nemam!
Ne!
Toj da mi sviriš,
„mou pesmu” da sviriš!

GRKLjAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?

MITKA: Moju pesmu!

GRKLjAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo.

MITKA: I ja gu ne znajem.
Samo gu u noć čujem
i u s’n snujem.
A pesma je moja golema:
Kako majka sina imala...
čuvala...
’ranila.
Dan i noć samo njega gledala.
Što na sina duša zaiskala, sve majka davala,
a sin – bolan!
Porasnaja sin... Došla snaga, mladost...
Došle bašče, cveće, mesečina;
Zamirisale devojke!...
Sin poleteja.
Sve što iskaja, sve imaja.
Hatovi, puške, sablje, žene.
Koju devojku nije pogledaja,
samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari;
a on sve gi celivaja, sve varaja i
- bolan,
bolan bija.
Bolan otkako se rodija.
– To sam ja!...
Pa od t’j bol, jad
– dert li je, prokletija li neka
- eve na nogu ginem.
Idem,
pijem,
lutam po mejane,
dert da zaboravim,
s’n da me uvati.
A s’n_me ne vaća.
Zemlja me pije...
Noć me pije...
Mesečina me pije...
Ništa mi nije, zdrav sam, a
– bolan!
Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ.
Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan.....
(Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi):
Eh, deca, deca slatka!
Pojte!
Puštite glas.
Ali čist glas!
Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas.
Zašto moje se je srce iskubalo,
snaga raskomatala,
ostarela...
Žalno, teško da mi pojete.......

KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitke?

MITKA: Koju?
Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna?
Znaš li šta je karasevdah?
I toj težak, golem, karasevdah!
Tuj bolest ja bolujem.
(pokazuje na sebe): Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva’...
Još mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene!
Aha !...
Poj, Koštan
kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari.
Noć letnja.
Šar-planina u nebo štrči,
a ispod njuma leglo pusto
i mrtvo Kosovo.
Drum širok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme.
Mesečina greje...
Martinka mi u krilo, konj,
Dorča moj, ide nogu pred nogu,
a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.
Sviriv mi oni i pojev.
T’nko ni visoko kroz noć i na mesečini sviriv.
A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma...
I toj ne pesma, već glas samo.
Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje.
Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.
(Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ...
A toj vreme više ne dođe.
Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem,
s’s otvoreni oči u grob ću da legnem.
Poj „žal za mladost”...
Za moju slatku mladost,
što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi.
Poj i vikaj gu.
Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne,
dođe, da gu samo još jedan put osetim,
pomirišem... Ah......

Odlomak iz ''Koštane'' Bore Stankovića

''Laganje je jedina ljudska privilegija nad svim ostalim organizmima. Laganjem ćes najposle i do istine doći! Zato sam i čovek, što lažem. Ni do kakve se istine nije dolazilo dok se nije slagalo..." (Razumihin)
Odlomak iz romana ''Zločin i kazna'' Fjodora Dostojevskog

Mozda i jeste tako

BARBARA

Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom toga dana
A ti si hodala nasmijana
Prokisla radosna očarana
Pod kišom
Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom
A ja sam te sreo u ulici Sijama
Smješila si se
I ja sam se smješio
Sjeti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi poznavala
Sjeti se
Sjeti se toga dana
Ne zaboravi
Neki čovjek je stajao u trijemu i
Viknuo tvoje ime
Barbara
A ti si po kiši k njemu potrčala
Radosna prokisla očarana
U njegov zagrljaj pala
Sjeti se toga Barbara
I ne ljuti se što ti govorim Ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i onima koje sam jednom vidio
Ja kažem ti onima koji se vole
Čak i onima koje nisam upoznao.
Sjeti se Barbara
Ne zaboravi
Tu kišu mudru i sretnu
Na svome licu sretnom
Nad ovim gradom sretnim
Tu kišu iznad mora
Iznad arsenala
Tu kišu što je pala na brod iz Uesana
O Barbara
Rat je svinjarija velika
Što je sa sobom sada
Pod kišom kanonada ognja
Krvi i čelika
A onaj koji te je grlio
Zaljubljeno
Je li umro nestao ili još uvjek živi
O Barbara
Bez prestanka kiši nad Brestom
Jednako kao i tada
Ali to nije isto i sve je srušeno
To su korotne kiše, strašne i neutješne
To nije oluja više od ognja,
krvi i čelika
To su naprosto oblaci
Što kao pseta crkavaju
Kao pseta što nestaju
U mlazu vode nad Brestom
Da trunu negdje daleko
daleko, daleko od Bresta
Od koga ništa ne osta.

Žak Prever